Jednog dana, dok sam još uvijek bio prvi razred srednje škole, vidio sam druga iz razreda kako ide sam kući. Njegovo ime je Kyle. Izgledalo je kao da je nosio sve svoje knjige i pomislio sam u sebi: “Zašto bi iko nosio kući sve knjige iz škole u petak? Mora da je neki štreber.”
Vikend sam već imao isplaniran (zabave i nogomenta utakmica sa prijateljima sutra poslijepodne), zato sam slegnuo ramenima i produžio dalje. Dok sam hodao, vidio sam gomilu nekih klinaca kako trče prema njemu. Natrčali su pravo na njega, izbili su mu sve knjige iz ruku i oborili ga tako da je pao u prašinu. Njegove naočale su, dok je padao, odletjele u travu, vidio sam da su pale na nekih 3 metra od njega.
Podigao je pogled, vidio sam ogromnu tugu u njegovim očima. Moje srce je zaigralo. Potrčao sam prema njemu da mu pomognem, a on je puzajući tražio svoje naočale i tada sam mu vidio suzu u oku. Dok sam mu dodavao njegove naočale rekao sam: “Ti momci su kreteni, stvarno bi trebali pronaći smisao svog života.”
Pogledao me i rekao: “Hej, hvala!” U tom trenutku imao je veliki osmijeh na licu. Bio je to jedan od onih osmijeha kojim je pokazivao veliku zahvalnost. Pomogao sam mu pokupiti knjige i upitao ga gdje živi. Kako se ispostavilo, on je živio blizu mene, pa sam ga pitao kako to da ga nikada nisam vidio prije. Rekao mi je da je išao u privatnu školi ranije, a ja se nisam družio sa djecom koja su išla u privatne škole. Razgovarali smo putem do kuće a ja sam nosio njegove knjige.
Ispostavilo se da je ustvari prilično cool. Pitao sam ga da li želi igrati nogomet u subotu sa mnom i mojim prijateljima. Rekao je da želi. Družili smo se čitav vikend i što sam ga više upoznavao, više mi se sviđao, a i mojim prijateljima se svidio. Došao je ponedjeljak jutro, bio je tu ponovo sa hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao mu: “Dečko, ti ćeš se stvarno nabildati noseći toliko knjiga svaki dan!”
Nasmijao se i predao mi polovinu svojih knjiga. Tokom naredne četiri godine, Kyle i ja smo postali najbolji prijatelji. U završnoj godini razmišljali smo o fakultetima, Kyle je primljen na Georgetown a ja na Duke.
Znao sam da ćemo uvijek biti prijatelji, da nam kilometri nikada neće predstavljati problem. Kyle je želio postati doktor, a ja sam se opredijelio za poslovni smjer. Kyle je bio učenik generacije naše klase i uvijek sam ga zezao kako je štreber. Kao najbolji učenik, trebao je pripremiti govor. Meni je bilo drago da ja ne moram pripremati govor i izaći pred tu masu ljudi.
Na dan mature, vidio sam Kyle-a. Izgledao je sjajno. On je bio jedan od onih momaka koji se stvarno pronašao tokom školovanja. Čak je dobro izgledao i sa naočalama. Imao je više djevojaka od mene i djevojke su ga baš voljele. Nekada sam stvarno bio ljubomoran. Danas je jedan takav dan.
Primjetio sam da je nervozan zbog govora koji treba da održi. Odlučio sam da ga udarim po leđima i rekao mu: “Hej, tarzane, bićeš odličan!”Pogledao me sa jednim od onih pogleda (veoma zahvalan pogled) i nasmijao se. “Hvala”, rekao je.
Kako je započinjao govor, pročistio je grlo i počeo.
“Matura je vrijeme da se zahvalimo svima onima koji su nam pomogli tokom svih ovih godina. Roditeljima, profesorima, braći i sestrama, možda i treneru … ali najviše prijateljima. Ja sam ovdje da vam kažem da biti prijatelj nekome jeste najbolji poklon koji im možete dati. Ispričat ću vam svoju priču.”
Sa nevjericom sam gledao u njega dok je pričao priču o danu kada smo se upoznali. Planirao je da izvrši samoubistvo tog vikenda. Pričao je o tome kako je ispraznio svoj ormarić prije nego je tog petka kući krenuo, kako njegova mama ne bi morala to kasnije raditi i da je sve svoje stvari ponio kući. Zagledao se u mene i nasmiješio mi se.
“Srećom, ja sam tog dana spašen. Moj prijatelj me spasio od tog čina.” Čuo sam uzdah mase dok je ovaj zgodni i popularni mladić pričao o svom najtežem trenutku u životu. Njegova majka i otac gledali su u mene smješkajući se sa onim istim zahvalnim osmijehom. Do tog trenutka nisam shvatio dubinu tog osmijeha.
Nikada nemojte podcjenjivati moć vaših postupaka. Sa jednim malim gestom možete promijeniti nečiji život, na bolje ili gore. Bog nas dovodi u tuđe živote sa razlogom, kako bismo utjecali jedni na druge. Potražite Boga u drugima.
“ ( Jovan Dučić)
